Najverovatnije zbog  toga što sam trenutno bio blizu i zbog toga što mi je bilo najzgodnije da dođem do Srbije, a ne zbog pravog i suštinskog poznavanja ove zemlje, odlučio sam da posetim njena tri  važna grada: Novi Sad, Beograd i, na kraju, Niš. Nisam baš najbolje znao šta da očekujem, niti šta bih posebno želeo da posetim, ali sam imao onu  veliku želju da uronim u Istočnu Evropu i da celim bićem osetim njen duh, te sam se, tako,  odlučio na ovo putovanje.  Čim sam stigao, kao svaki dobar Italijan, sudarivši se sa ćiriličnim pismom, osetio sam se kao katapultiran na kraj sveta, iako je ova zemlja na dva koraka od Italije.
Moja prva stanica bio je Novi Sad,  grad na severu zemlje, udaljen oko sat i po, vozom, od Beograda.  Čim sam vozom stigao do grada,  jedan sredovečni čovek  mi je skrenuo pažnju na tvrđavu, rekavši mi da se tu održava festival Egzit,  muzički festival  elektronske muzike koji svakog leta privlači  brojne mlade iz celog sveta. Pošto sam se na tom mestu našao  nedelju dana nakon  održavanja festivala, još uvek se osećala ta energija u vazduhu i  po tablama na kojima su bile oglašene sobe za izdavanje, uputstva i ostalo. Bio je to miran i prijatan boravak  tokom koga sam mogao da procenim  jedan grad koji prenosi mir i spokoj  čim se u njega  zakorači.  Sa tvrđave  je pogled na grad bio veoma lep, izgledao mi je kao neki mali Pariz na istoku. Sve, međutim, ima svoj kraj i morao sam, dakle, da se uputim ka velikom i haotičnom Beogradu!
Odmah po dolasku bio sam svestan da  sam u glavnom gradu i to velikom i živom: to me je zateklo nespremnog jer sam zamišljao da je manji. Moja prva stanica  bio je centar u kome je, iako je bio ponedeljak uveče, sve vrvelo od ljudi, među kojima je bilo i mnogo turista. Pokušao sam da vidim što je moguće više, posećivao sam  najatraktivnija mesta koja grad nudi, između ostalog i tvrđavu,  posebnu boemsku četvrt, išao na  izlet brodom  Dunavom, kao i  u gradsko jezgro  i, posebno, u  unutrašnjost tvrđave. Bilo je veoma lepo  osetiti  ono čega je svuda bilo u vazduhu: kulturu, umetnost, ideje i zanimljive ljude koji su  odmah budili radoznalost da  saznam njihovu istoriju. Beograd je grad koji zaista može mnogo da pruži  na ličnom nivou i koji  ostavlja neizbrisiv trag  ako ga jednom posetite, makar i na kratko.  I tu je, nažalost  i teška srca, došao  trenutak odlaska, da bih  zaokružio svoj put po Srbiji, u mirnom gradiću koji sam posetio na kraju: Niš!

Nakon pet dugih sati putovanja vozom,  konačno stigao sam na odredište. Putovanje je bilo je lepo, uprkos glasinama  da su srpski vozovi stari i bez erkondišna, u mom slučaju, ne znam da li srećom, ili iz drugih razloga, oba puta sam putovao vrlo modernim vozovima koji su imali klimu.  Niš, kao i Novi Sad, mali je i miran gradić, a nalazi se na  delu zemlje prema Bugarskoj.  Posle haosa  u Beogradu, bilo je osveženje i bilo je lepo i ovde posetiti utvrđenje na kome se održavala srednjovekvna parada. Ovog puta sam, za razliku od Novog Sada, stigao na vreme  da se uključim u tu povorku koja je, sa konjima i  učesnicima obučenim u skladu sa događajem, prolazila  kroz  gradski centar. Moj boravak je bio kratak, ali zanimljiv: na glavnoj pijaci  sam mogao da kupim  tipičnu srpsku papričicu koju mi je prodavac opisao kao „tragičnu“  (što ja i potvrđujem). Pre nego što sam, zatim, seo na voz za Bugarsku, prijalo mi je da  razgovaram sa lokalnim žiteljima: nismo govorili istim jezikom, ali je zadivljujuće videti koliko nam on, ponekad, uopšte nije potreban.

Na kraju, da zaključim, bio je to veoma lep odmor na kome sam upoznao jednu lepu i očaravajuću zemlju  koju, nažalost, nisam dovoljno poznavao.  Pričajući sa lokalnim stanovništvom i pokušavajući da  shvatim  zbog čega Srbija nije u Evropskoj Uniji, naišao sam na različita mišljenja, ali volim da mislim da je to zbog toga što  im je dobro ovako  kako je i zato što  ne osećaju potrebu da  se nađu u situaciji  u kojoj se već nalazi cela Evropa. Štaviše, za Srbiju, kao i za istočnu Evropu uopšte,  ima mnogo predrasuda koje treba da budu srušene, a to može da se učini  putem informisanja ili tako što će svako lično  otkriti šta se krije  iza svega onog tako ozloglašenog  za istočnu Evropu.  U sva tri grada u kojima sam bio osećao sam se bezbedno, i danju i noću,  i nisam našao da se po bilo čemu razlikuju  u odnosu na mnoge druge evropske gradove.  Svaka zemlja ima svoje  pozitivne, ali i negativne strane, gledano po komentarima koji, srećom, samo povremeno mogu da se čuju,  a poznavajući  lično ova mesta, mogu samo da pozovem  sve one koji pročitaju ovaj članak da mi ne poveruju, već  da dođu na sopstvenu ideju i da se raspitaju i otkriju ove divne krajeve.  Ja sam to, srećom, učinio i nadam se da ću  ponovo doći u ovu prelepu i gostoljubivu zemlju kako bih mogao  da posetim i zavolim i druga  mesta u njoj.

Autor teksta: Nicola Dotto

Tekst sa italijanskog preveo: Klik do prevoda